„Posao sa garancijom doživljaja“

Gospođa John, žena koja radi u odvozu smeća, još uvek se ne viđa često.

Šta Vas je navelo da prihvatite takav mukotrpan posao, pogotovo na ulicama milionskog velegrada kao što je Berlin?

Pa pre toga sam već bila na ulicama kao dostavljačica paketa. Zapravo sam po struci prodavačica, ali brzo sam shvatila da nisam stvorena da stojim za pultom. Napolju je moj svet. U Berliner Stadtreinigung sam došla preko ujaka koji tamo radi. Žene u odvozu smeća još nisu dugo prisutne. I do danas ih nema mnogo, pa si napolju uvek u centru pažnje. Na mom smetlištu sam jedna od ukupno sedam žena, moja dvojica kolega na ulici obojica su muškarci. U svakom slučaju tada sam sebi rekla: „k'o, pokušaj“ – i odmah sam na prvom pokušaju prošla. Ali to nije pravilo. 

Zašto?

Zato što nije sasvim lako postati sakupljačica smeća. Pre toga postoji test kondicije koji se mora položiti. Na primer, na eliptičnom trenažeru treba ostvariti određeni broj koraka ili podizati tegove, ali i proći kroz razne probne poligone, na primer trčati uz i niz stepeništa, pomerati kontejnere određene težine, vući ih preko kaldrme i tako dalje. Sve je na vreme. I većina jednostavno ne prođe test.

Zvaničan početak smene je u 5.30. Sada su naše rute u Berlin-Marienfelde, a naša lokacija je u Gradestraße u Neuköllnu. Ali ja dolazim iz Hohenschönhausena; kolima mi treba najmanje pola sata, a nazad obično duplo duže zbog saobraćaja. Dakle, ustajem u 3.30.

Još ne sasvim. Prvo u ulici Gradestraße dobijemo rutu sa tovarima koji se tog dana prikupljaju i ključeve kojima dolazimo do ulaza u zgrade i do kaveza za otpad. U 5.45 idemo do vozila. Utovar možemo da počnemo tek u 6.00, jer je pre toga još noćna tišina. Kad se poslednja tura istovari, vraćamo kamione na parking, vraćamo naše papire i tako dalje. Ako je bilo nekih nepravilnosti, prijavljujemo ih, na primer zapušeni putevi, pretrpani kontejneri, polomljene kante i slično. I u 13.30 je onda kraj smene. 

Mi to ne računamo u kućnim brojevima, nego u pražnjenjima. Jedna velika, crna kanta, onako kako je poznata, računa se kao jedno pražnjenje, manja kao pola. Tokom dana vozimo više rundi. Kad je kamion pun, ide se u postrojenje za proizvodnju energije iz otpada u Ruhlebenu kod Spandaua. Ponedeljak mi je najintenzivniji dan, imamo tri runde sa oko 300 pražnjenja. Teško je to tačno reći, ali u proseku je sigurno oko 150 kućnih brojeva. Petkom je onda opuštenije, imamo samo jednu turu. Preostali deo dana koristimo, između ostalog, za održavanje vozila. Idemo u autopraonicu u Neuköllnu i kärchern mehanizam za sabijanje i tako nešto.